Пас је припитомљени сисар из породице Canidae.
Археолошки налази доказују да пас најмање 9000 година живи уз човека,
иако постоје индиције да се тај период продужи на читавих 14.000 година. Фосилни остаци показују да су преци модерног пса живели уз човека још пре 10.000 година.
Данас постоји око 40 милиона паса и око 800 раса (што је више него било која друга врста животиње) најразличитијих димензија, физиономије и темперамента, и које представљају најразличитије веријетете боје и врсте длаке. Пас је уско повезан са човеком, коме служи као кућни љубимац, као чувар, водич, овчар и др. Пас је једна од најраспрострањенијих животиња на свету чију популарност надмашује једино мачка.
Пас је подврста сивог вука, за кога се верује да је директни предак пса. Најновија истраживања потврђују да је пас био по први пут припитомљен на истоку Азије, највероватније у Кини. Такође, није сигурно да сви домаћи пси потичу од исте групе или се процес доместикације поновио више пута на више места.
Постоји више мишљења о поријеклу паса.
По једном су исти припитомљени прије 17 хиљада година, а по другој прије више од 150 хиљада година. Такође се разликује и питање животиње од које је настао пас. По једнима је у питању вук, по другима шакал, а по трећима којот. Претпоставља се да су почеци пријатељства између човека и пса настали као резултат међусобног удруживања номадских племена и чопора вукова/шакала, гонећи исту дивљач по истим територијама, захваљујући аналогним ловним техникама.
Ипак, разборита је и хипотеза да су се карактеристике савремених канида појавиле још прије 10 милиона година. Наиме, прије 10 милиона година, у Сјеверној Америци се појављује Canis leophagus, најстарији представник рода Canis. Фрапантна је његова сличност са врстама које данас познајемо. Његова величина је као код којота, мождани капацитет је незнатно увећан у односу на претходне врсте, зубало му је типично псеће, а удови тркачког типа. У овом, још увијек раном стадијуму еволуције, немогуће га је ипак везати за неку прецизну линију сродства, јер не постоји значајна разлика између предака вука, којота и шакала. Изгледа да је овога пута Canis leophagus, био тај који је прешао Берингов мореуз у правцу Евроазије и од тада се може слиједити његова еволуција у Европи. Canis cipio је први представник те еволуције, откривен у арагонским Пиринејима, у слојевима који датирају од прије 8 милиона година, он служи као образац канида старог свијета. Док изгледа да шакал и којот воде поријекло од Canis cipio, први у старом, а други у новом свијету, вук потиче из једне међуврсте, Canis etruscus, веома честе у Европи прије два милиона година.
Према најновијим истраживањима, пас највјероватније води поријекло од вука. Овај закључак је изведен на основу анализе грађе зуба - молара. Вук и пас имају истовјетну грађу молара, док се ова заједничка анатомска особина не може наћи упоредо код паса и шакала.
Било које вријеме да је у питању, од тада, до данас је развијено више стотина различитих раса паса. На примјер, висина гребена код пса се креће од висине од десетак центиметара (код чиваве), до висине од једног метра (код немачке доге). Боје крзна код паса су од бијеле до црне, са свим могућим варијацијама. Захваљујући својим многобројним способностима пас обавља различите послове прилагођене данашњем начину живота.
По једној од верзија, да пас потиче од вука, је једног дана један вук самовољно дошао у логор код људи и ту остао, хранећи се отпацима њихових оброка и пратећи их свуда где би кренули. Тако је вук припитомљаван док се није створио пас.
Вук је, иначе, хиперактивна животиња. То значи да вук неће седети и чекати да му неко принесе чинију пуну хране, већ ће кренути у потрагу за храном, лов.
Први пси су изгледали скоро идентично као вук. Све касније, пси изгледају све другачије. Тако је човек укрштао псе разних раса, и због тога ми данас имамо велики број раса различитих висина, темперамената, намена, боја... Први пси су углавном били коришћени као чувари и стражари и њихов задатак је био да обавесте људе о присуству уљеза. Ако желите да знате нешто о томе како да заштитите животиње, идите овде.
Физичке карактеристике
Наизраженије чуло код паса је чуло мириса, односно њух. Много је
развијеније него код човјека и омогућава псу да на знатној удаљености
разликује ствари и бића понаособ, разликујући, при томе, њихове мирисе.
Чуло мириса одређује шта је јестиво и која је и колика територија једног
пса. Колико је ово чуло изоштреније од људског, каже и податак да
човјек има око 5 милиона етмоидалних ћелија у носу, лабрадор 120, фокс теријер 147, а њемачки овчар 200 милиона ћелија путем којих прима мирисе из околине. Зато пас може да разликује бар 10 пута више различитих мириса
од човјека. Осим самих ћелија у носу, и велики дио мозга је посвећен
интерпретацији мириса, а као и код свих сисара, и у мозгу паса постоји
центар за мирис. Овај центар прима и регистује надражаје нервним путем.
Њух је такође и значајно оруђе у комуникацији, и могуће је прикупити
цији низ различитих типова података о другим псима само уз помоћ пажљиве
анализе мириса. Такође, на основу мириса, пас постаје сексуално
надражен (пас лако нањуши кују у тјерању), а како је одржање врсте
најбитнија ствар сваке јединке и нос постаје један од најбитнијих органа
у псећем организму.
Дресуром и узгојем, човјек је даље повећавао способност пса да препозна мирисе. Посебно извјежбане животиње се користе за проналажење кријумчарене робе као што је дрога, али и за проналажење унесрећене особе и 10 метара испод снијега. Најбољи њух, свакако имају ловачки пси, гоничи из групе крвосљедника.
Размножавање
Професионални одгајивачи паре псе само за одређену сврху. Понекад се
пси паре како би се добили кучићи за продају, а некад да би се добили
шампиони на изложбама. Овдје је ријеч, углавном, о људима који су
искусни и вични овом послу.
Осим оваквих размножавања, која можемо назвати одговорним и у сврху одржавања нивоа квалитета расе, често се због зараде улази и у неодговорно одгајање паса и препродаја „навелико“. Појављују се три легла једне кује, у једној години! У највећој мјери, овоме погодује неозбиљност у кинолошким савезима.
Данас постоји око 40 милиона паса и око 800 раса (што је више него било која друга врста животиње) најразличитијих димензија, физиономије и темперамента, и које представљају најразличитије веријетете боје и врсте длаке. Пас је уско повезан са човеком, коме служи као кућни љубимац, као чувар, водич, овчар и др. Пас је једна од најраспрострањенијих животиња на свету чију популарност надмашује једино мачка.
Пас је подврста сивог вука, за кога се верује да је директни предак пса. Најновија истраживања потврђују да је пас био по први пут припитомљен на истоку Азије, највероватније у Кини. Такође, није сигурно да сви домаћи пси потичу од исте групе или се процес доместикације поновио више пута на више места.
Пси, као и људи,
су високо друштвена бића и ова сличност их је временом зближила. Ова
сличност је омогућила псима јединствену позицију у животу човјека.
Лојалност и посвећеност коју пси демонстрирају као дио њиховог природног
инстинкта унутар чопора,
приближно одражава људску идеју о љубави, због чега их многи власници
сматрају као пуноправне чланове породице. Исто тако, пси изгледа да виде
своје власнике као чланове свог чопора, правећи само неколико (а можда и
не правећи) разлике између својих власника и других паса. Пси могу
имати различите улоге у људском друштву и често се тренирају као радни пси.
Данас је можда најважнија улога пса као сапутника и пријатеља. Пси су
живјели и радили са људима на много начина, па су због тога и заслужили
титулу „човековог најбољег пријатеља“. Са друге стране, неке културе
сматрају псе веома прљавим животињама, док их поједине употребљавају и
за исхрану.
Порекло
По једном су исти припитомљени прије 17 хиљада година, а по другој прије више од 150 хиљада година. Такође се разликује и питање животиње од које је настао пас. По једнима је у питању вук, по другима шакал, а по трећима којот. Претпоставља се да су почеци пријатељства између човека и пса настали као резултат међусобног удруживања номадских племена и чопора вукова/шакала, гонећи исту дивљач по истим територијама, захваљујући аналогним ловним техникама.
Ипак, разборита је и хипотеза да су се карактеристике савремених канида појавиле још прије 10 милиона година. Наиме, прије 10 милиона година, у Сјеверној Америци се појављује Canis leophagus, најстарији представник рода Canis. Фрапантна је његова сличност са врстама које данас познајемо. Његова величина је као код којота, мождани капацитет је незнатно увећан у односу на претходне врсте, зубало му је типично псеће, а удови тркачког типа. У овом, још увијек раном стадијуму еволуције, немогуће га је ипак везати за неку прецизну линију сродства, јер не постоји значајна разлика између предака вука, којота и шакала. Изгледа да је овога пута Canis leophagus, био тај који је прешао Берингов мореуз у правцу Евроазије и од тада се може слиједити његова еволуција у Европи. Canis cipio је први представник те еволуције, откривен у арагонским Пиринејима, у слојевима који датирају од прије 8 милиона година, он служи као образац канида старог свијета. Док изгледа да шакал и којот воде поријекло од Canis cipio, први у старом, а други у новом свијету, вук потиче из једне међуврсте, Canis etruscus, веома честе у Европи прије два милиона година.
Према најновијим истраживањима, пас највјероватније води поријекло од вука. Овај закључак је изведен на основу анализе грађе зуба - молара. Вук и пас имају истовјетну грађу молара, док се ова заједничка анатомска особина не може наћи упоредо код паса и шакала.
Било које вријеме да је у питању, од тада, до данас је развијено више стотина различитих раса паса. На примјер, висина гребена код пса се креће од висине од десетак центиметара (код чиваве), до висине од једног метра (код немачке доге). Боје крзна код паса су од бијеле до црне, са свим могућим варијацијама. Захваљујући својим многобројним способностима пас обавља различите послове прилагођене данашњем начину живота.
По једној од верзија, да пас потиче од вука, је једног дана један вук самовољно дошао у логор код људи и ту остао, хранећи се отпацима њихових оброка и пратећи их свуда где би кренули. Тако је вук припитомљаван док се није створио пас.
Вук је, иначе, хиперактивна животиња. То значи да вук неће седети и чекати да му неко принесе чинију пуну хране, већ ће кренути у потрагу за храном, лов.
Први пси су изгледали скоро идентично као вук. Све касније, пси изгледају све другачије. Тако је човек укрштао псе разних раса, и због тога ми данас имамо велики број раса различитих висина, темперамената, намена, боја... Први пси су углавном били коришћени као чувари и стражари и њихов задатак је био да обавесте људе о присуству уљеза. Ако желите да знате нешто о томе како да заштитите животиње, идите овде.
Физичке карактеристике
Њух
Наизраженије чуло код паса је чуло мириса, односно њух. Много је
развијеније него код човјека и омогућава псу да на знатној удаљености
разликује ствари и бића понаособ, разликујући, при томе, њихове мирисе.
Чуло мириса одређује шта је јестиво и која је и колика територија једног
пса. Колико је ово чуло изоштреније од људског, каже и податак да
човјек има око 5 милиона етмоидалних ћелија у носу, лабрадор 120, фокс теријер 147, а њемачки овчар 200 милиона ћелија путем којих прима мирисе из околине. Зато пас може да разликује бар 10 пута више различитих мириса
од човјека. Осим самих ћелија у носу, и велики дио мозга је посвећен
интерпретацији мириса, а као и код свих сисара, и у мозгу паса постоји
центар за мирис. Овај центар прима и регистује надражаје нервним путем.
Њух је такође и значајно оруђе у комуникацији, и могуће је прикупити
цији низ различитих типова података о другим псима само уз помоћ пажљиве
анализе мириса. Такође, на основу мириса, пас постаје сексуално
надражен (пас лако нањуши кују у тјерању), а како је одржање врсте
најбитнија ствар сваке јединке и нос постаје један од најбитнијих органа
у псећем организму.Дресуром и узгојем, човјек је даље повећавао способност пса да препозна мирисе. Посебно извјежбане животиње се користе за проналажење кријумчарене робе као што је дрога, али и за проналажење унесрећене особе и 10 метара испод снијега. Најбољи њух, свакако имају ловачки пси, гоничи из групе крвосљедника.
Слух
Слух је најбоље чуло код пса послије њуха. Када је на опрезу, пас начули уши и помоћу мишића (којих, везане за уши, има дупло више него човјек) повећа површину ушних шкољки. Слух му је селективан, што значи да може изоловати одређене звукове, а друге искључити. Пас реагује на одређене промјене у интонацији гласа и на тај начин веома добро разликује команду од грдње и похвале. Уз то памти и велики број ријечи и тако учи да слуша и сарађује са човјеком. Пси детектују нискофреквентне звукове, чак фреквенције од 16 Hz, па до 100 kHz (максимални дијапазон код људи од 20 Hz до 20 kHz), и уз велику покретљивост ушију врло брзо могу да одреде локацију извора звука.Вид
За псе можемо рећи да су далтонисти. Нова истраживања указују да пси, ипак, могу да разазнају неке боје, али не на начин на који то могу људи. Такође се указује на чињеницу да пси могу да разликују варијетете љубичасте/пурпурне боје и нијансе жуте боје. Како су псећа сочива равнија од људских, немогуће је да пси виде детаље, али са друге стране, псеће очи су осјетљивије на свјетло и покрете. Неке расе, имају видно поље чак и до 270° (у односу на људских 180° )Размножавање
Професионални одгајивачи паре псе само за одређену сврху. Понекад се
пси паре како би се добили кучићи за продају, а некад да би се добили
шампиони на изложбама. Овдје је ријеч, углавном, о људима који су
искусни и вични овом послу.Осим оваквих размножавања, која можемо назвати одговорним и у сврху одржавања нивоа квалитета расе, често се због зараде улази и у неодговорно одгајање паса и препродаја „навелико“. Појављују се три легла једне кује, у једној години! У највећој мјери, овоме погодује неозбиљност у кинолошким савезима.
Понашање
Пси су друштвене животиње, али карактер и понашање може да варира од
расе до расе, као и у зависности од тога како се власници и остали који
дођу у контакт, понашају са псом. Физичко злостављање, као и
изгладњивање, може проузроковати веома неуротичну и опасну животињу. Чак
и недовољно социјализовани пси се могу понашати агресивно и
непредвидиво. Пси могу напасти и човјека као и друге животиње, али се
ово дешава искључиво због погрешног односа према животињи у прошлости.
Занимљиво је да ће пас који је једном злостављан од стране човека, тог
човека и те како добро запамтити и већ следећом приликом ће га напасти,
наизглед без икаквог разлога, ма колико времена прошло од злостављања .
Нема коментара:
Постави коментар